КАД ЧУДОВИШТА ИЗАЂУ ИЗ ЦРТАЋА

Страхови су неизоставан део живота сваког појединца. Свако од нас, од раног детињства, па надаље у животу, је осетио емоцију страха. Он је витални одговор на емоционалну или физичку опасност, и када га не бисмо осећали не бисмо се могли одбранити од опасности. Физиолошке реакције којима можемо препознати страх јесу убрзани рад срца, тешкоће при дисању, знојење, замуцкивање при говору... Посматрајући порекло, страх можемо поделити у три велике групе: урођени (измициање подлоге, јаки звуци...), развојни (карактеристични су за поједине узрасте, део су детињства и здравог развоја емоционалног живота, на пример страх од одвајања који је најинтензивнији од осмог до шеснаестог месеца живота) и стечени. У оквиру стечених страхова можемо направити поделу на страхове настале путем два облика учења. Тако имамо страхове настале класичним условљавањем и страхове настале учењем по моделу. Објашњење стицања страхова путем класичног условљавања је следеће: неутрална драж се излаже истовремено са дражи која изазива страх, и након више излагања појединац почиње да се боји и неутралне дражи. Учење по моделу значи посматрање особе у својој околини која испољава страх у односу на неки објекат. После извесног времена и посматрач почиње да испољава (нпр. ако мајка пред дететом испољава страх од дубоке воде, након извесног времена ће тај свој ирационални страх ''пренети'' на дете). Фактори који доводе до тога да су поједина деца подложнија страховима су и карактер детета (емоционално осетљивија деца), затим изложеност стресовима (конфликти унутар породице, неадекватан васпитни став родитеља, промене дневног ритма, пресељење, рођење брата или сетре). Рецимо, васпитни стилови родитеља могу допринети развоју страхова ако што су склоност ка претераној заштићености детета или друга крајност – сувише строго васпитање.

Око шест месеци, на основу досадашњих истраживања, јављају се први страхови од нових/непознатих особа, предмета, висине. Око прве године најинтензивнији је страх од непознатих особа као и страх од одвајања. Присутан је и страх од буке, тј.јаких звукова. У другој и трећој години дете због могућности да хода и спитује различите просторе и ситуације има све више искуства. Ова чињеница у комбинацији са егоцентричности детета (вештица из бајке плаши децу у бајци па може и њега) условљава све већи број страхова, те се тако јављају страх од појединих машина које призводе јак звук, животиња, од одласка на спавање, од одвајања, доктора, чудовишта...

Како дете стиче све више искуства и сазнања о свету око себе, тако се и повећава број страхова. Око треће и четврте године дете још нема способност да направи јасну разлику између света маште и реалности, те се јављају страхови од мрака, маски, повреда, бројних чудовишта. Већ око пете и шесте године су све више присутни реалнији страхови од различитих потенцијално опасних животиња, од повреда, да ће изгубити родитеље, смрти, поједних природних појава (грмљавине, муња...).

Пре свега родитељи би требало да буду адекватан пример својој деци, како по питању испољавања других емоција и понашања, тако и по питању понашања када осећају емоцију страха. Дакле, прво преиспитати себе ''Да ли осећам некада са иреалним страховима исте те страхове могу ''пренети'' на дете или ће дете посматрајући таквог родитеља научити да испољава сувише интензивне нападе страха. Идеалан одговор би био да имате реалне страхове, умереног интензитета. Конкретна помоћ детету, када оно доживљава страх, је да препознате и прихватите развојно нормалне страхове детета. То не значи да ''претерано'' учествујете у дететовом свету маште, већ да пошаљете поруку да је у реду осећати и ту емоцију. Можете помоћи детету тако што ћете одговорити да ''Чудовиште не постоји стварно, оно је само у цртаном филму''. У овом процесу треба прекинути приближавање извору страха. Свакако да је један од савета и икључивање свих садржаја из живота детета који могу првоцирати појаву страхова (неадекватни цртани филмови са монструмима, чудовиштима исл.).

Игра, као домимантна и омиљена активност деце је, свакако, препоручљива ''алатка'' за превазилажење страхова. На пример, ако дете мисли да му је у ормару вештица, можете се играти игре ''Истеривање вештице из ормара''. Пустите дете да је опише, како изгледа, шта можете да направите, измислите средствбо да вештицу истерате. Можете и једноставно рећи ''Не дозвољавам да једна вештица плаши моје дете''. Завирите у орман и реците да је отишла. Такође, битно је знати да се не препоручује, као васпитна метода, користити се манипулацијама и код деце изазивати страхове од разних особа или појава, нпр. "Ако ме не послушаш доћи ће милиција по тебе" и слично.

(преузето из часописа ''Просветни преглед'' аутори Невена Цвјетићанин, психолог и Милица Станков, психолог)