”Моје дете креће у вртић” – програм подршке родитељима у процесу адаптације

Циљ примене програма је активно учешће родитеља у периоду адаптације деце на јаслице и вртић и партнерско повезивање породице и предшколске установе у стварању оптималних услова за решавање развојне кризе, коју носи одвајање од породице.

Теоријски основ: период прилагођавања никада не протиче без тешкоћа будући да деца, одвојена од породице чије чланове познају од рођења и емотивно су везана за њих, ступају у једну нову и непознату средину и морају да се прилагођавају на ритам живота који се често разликује од онога на који су навикла.

При поласку у вртић мења се статус детета: док су у породици по правилу имала привилегован положај, у васпитној групи су јединка у мноштву себи равних, са којима се може сарађивати али и бити у сукобу интереса, што захтева њихово усклађивање. Отуда, није реткост да при поласку у вртић поједина деца буду у стању стреса, узнемирена и на разне начине протествују против промене. Она одбијају храну, сан им је поремећен, може доћи до нарушавања већ успостављених физиолошких навика, понекад се јавља агресија према другима и према себи, претерано се везују за присутну одраслу особу или се повлаче у себе, што је праћено потиштеношћу. Такво “мирно” понашање, насупрот веровању да представља први знак успешне адаптације, заправо је лошији показатељ од дечјег плача и протестовања и може имати озбиљније последице од наведених.

Период прилагођавања може трајати дуже или краће (од десетак дана до два месеца, када се већ може говорити о озбиљним тешкоћама у адаптацији) а зависи од низа околности као што су општи услови живота и рада у станови, стручна оспособљеност и личних особина васпитача који ће радити са децом, материјални услови, спремност родитеља да потпомогну процес адаптације и особине самог детета. Уколико су дечја социјална искуства пре доласка у установу била богата, позитивна и разноврсна она могу знатно олакшати адаптацију исто као што неки непријатни доживљаји (као што је нпр. болест детета, боравак у болници без родитеља) могу да имају супротан учинак. Здравље деце је такође значајан фактор јер је познато да здравствено слабија и, уопште, физички осетљивија деца, чешће имају адаптационе сметње.

Први дани у вртићу могу бити одлучујући за став који ће се код детета изградити према њему, због чега треба предузети све мере за избегавање и превладавање стресова и конфликата. Да би се дете лакше прилагодило, потребно је, пре свега, учинити све да се оно опусти и осети да је окружено људима који га прихватају, спремним да задовоље његове разноврсне потребе. Детету је потребно извесно време да схвати  да његов растанак од родитеља није коначан, да је у вртићу привремено, као и да превазиђе осећај напуштености захваљујући везивању за једну нову особу, са којом није у сродству. Такође се и код родитеља јавља брига да ли ће дете бити прихваћено у групи, да ли ће довољно јести, да ли ће патити, плакати, а уколико је родитељ узнемирен и уплашен због одвајања, биће уплашено и дете.

Током адаптације васпитач:

• ствара подржавајуће физичко и социјално окружење, обезбеђује сигурност, безбедност и учешће родитеља у животу јаслица и вртића (поштовање принципа усмерености на односе);
• развија заједништво деце и одраслих стварањем прилика за заједничко учење, кроз смислене активности, које организује током боравка родитеља у групи (принцип животности);
• ствара прилике за учење тако што омогућава деци понудом разноврсног материјала да самостално, уз подршку одраслог и у заједници са другом децом манипулишу материјалима и доживљавају нова искуства (принцип животности);
• поштује интегритет, различитост, посебност сваког детета и његове породице.
• примењује индивидуализовани приступ сваком детету у периоду адаптације и током његовог укључивања у вршњачку заједницу (принцип аутентичности);
• подржава учење детета кроз његову сопствену активност, иницијативу и креативно изражавање, што се током адаптације остварује уз подршку родитеља (принцип ангажованости)
• узима у обзир перспективу деце и породице,  када током адаптације развија партнерство с родитељима и укључује их у активности васпитне групе (принцип партнерства).

Начини реализације програма:

Програм се реализује у свим узрасним групама. Први корак у реализацији програма, након уписа детета у вртић, је упознавање са подацима из званичне документације, коју родитељи достављају приликом уписа детета. Затим следи заказивање првих родитељских састанака, који се реализују током јуна. Родитељи се упознају са васпитачима, простором у коме деца бораве, информишу о значају адаптације за развој детета (информатор о адаптацији), упознају са основним правилима адаптације. Васпитачи се упознају са битним информацијама о детету и функционисању породице. У овом периоду припрема се и оквирни план адаптације.

На почетку радне године организује се заједнички боравак деце и родитеља у вртићу. Родитељи се у овом периоду, по потреби укључују у дневне рутине, игре, заједничке активности. На тај начин се и оснажују. Све наведено представља добар темељ за развој сарадничких односа који ће бити засновани на поверењу.

Програм се организује за свако дете које први пут полази у вртић и одваја се од породице, а траје онолико колико је детету потребно да прихвати промену и почне да се осећа сигурно и прихваћено у новој средини. Време боравка у вртићу се прилагођава конкретном детету и васпитној групи и постепено се продужава.

Ефекти примене програма  – оснажени родитељи, који активно учествују у процесу адаптације, брже развијају поверење у установу. Избегнуте су или смањене негативне последице по психофизички развој детета.

Евалуација програма – врши се применом упитника за родитеље, анализом и дискусијом на састанцима стручног актива васпитача и медицинских сестара васпитача, припремом извештаја о реализованој адаптацији на нивоу васпитних група као и на нивоу установе.

Реализатори – програм реализују медицинске сестре васпитачи и васпитачи у свим групама,  за свако дете које се,  са поласком у јаслице или вртић,  први пут одваја од своје породице, уз подршку сарадника – медицинске сестре за рад на превентивној здравственој заштити и стручног сарадника – психолога.