”Moje dete kreće u vrtić” – program podrške roditeljima u procesu adaptacije

Cilj primene programa je aktivno učešće roditelja u periodu adaptacije dece na jaslice i vrtić i partnersko povezivanje porodice i predškolske ustanove u stvaranju optimalnih uslova za rešavanje razvojne krize, koju nosi odvajanje od porodice.

Teorijski osnov: period prilagođavanja nikada ne protiče bez teškoća budući da deca, odvojena od porodice čije članove poznaju od rođenja i emotivno su vezana za njih, stupaju u jednu novu i nepoznatu sredinu i moraju da se prilagođavaju na ritam života koji se često razlikuje od onoga na koji su navikla.

Pri polasku u vrtić menja se status deteta: dok su u porodici po pravilu imala privilegovan položaj, u vaspitnoj grupi su jedinka u mnoštvu sebi ravnih, sa kojima se može sarađivati ali i biti u sukobu interesa, što zahteva njihovo usklađivanje. Otuda, nije retkost da pri polasku u vrtić pojedina deca budu u stanju stresa, uznemirena i na razne načine protestvuju protiv promene. Ona odbijaju hranu, san im je poremećen, može doći do narušavanja već uspostavljenih fizioloških navika, ponekad se javlja agresija prema drugima i prema sebi, preterano se vezuju za prisutnu odraslu osobu ili se povlače u sebe, što je praćeno potištenošću. Takvo “mirno” ponašanje, nasuprot verovanju da predstavlja prvi znak uspešne adaptacije, zapravo je lošiji pokazatelj od dečjeg plača i protestovanja i može imati ozbiljnije posledice od navedenih.

Period prilagođavanja može trajati duže ili kraće (od desetak dana do dva meseca, kada se već može govoriti o ozbiljnim teškoćama u adaptaciji) a zavisi od niza okolnosti kao što su opšti uslovi života i rada u stanovi, stručna osposobljenost i ličnih osobina vaspitača koji će raditi sa decom, materijalni uslovi, spremnost roditelja da potpomognu proces adaptacije i osobine samog deteta. Ukoliko su dečja socijalna iskustva pre dolaska u ustanovu bila bogata, pozitivna i raznovrsna ona mogu znatno olakšati adaptaciju isto kao što neki neprijatni doživljaji (kao što je npr. bolest deteta, boravak u bolnici bez roditelja) mogu da imaju suprotan učinak. Zdravlje dece je takođe značajan faktor jer je poznato da zdravstveno slabija i, uopšte, fizički osetljivija deca, češće imaju adaptacione smetnje.

Prvi dani u vrtiću mogu biti odlučujući za stav koji će se kod deteta izgraditi prema njemu, zbog čega treba preduzeti sve mere za izbegavanje i prevladavanje stresova i konflikata. Da bi se dete lakše prilagodilo, potrebno je, pre svega, učiniti sve da se ono opusti i oseti da je okruženo ljudima koji ga prihvataju, spremnim da zadovolje njegove raznovrsne potrebe. Detetu je potrebno izvesno vreme da shvati  da njegov rastanak od roditelja nije konačan, da je u vrtiću privremeno, kao i da prevaziđe osećaj napuštenosti zahvaljujući vezivanju za jednu novu osobu, sa kojom nije u srodstvu. Takođe se i kod roditelja javlja briga da li će dete biti prihvaćeno u grupi, da li će dovoljno jesti, da li će patiti, plakati, a ukoliko je roditelj uznemiren i uplašen zbog odvajanja, biće uplašeno i dete.

Tokom adaptacije vaspitač:

• stvara podržavajuće fizičko i socijalno okruženje, obezbeđuje sigurnost, bezbednost i učešće roditelja u životu jaslica i vrtića (poštovanje principa usmerenosti na odnose);
• razvija zajedništvo dece i odraslih stvaranjem prilika za zajedničko učenje, kroz smislene aktivnosti, koje organizuje tokom boravka roditelja u grupi (princip životnosti);
• stvara prilike za učenje tako što omogućava deci ponudom raznovrsnog materijala da samostalno, uz podršku odraslog i u zajednici sa drugom decom manipulišu materijalima i doživljavaju nova iskustva (princip životnosti);
• poštuje integritet, različitost, posebnost svakog deteta i njegove porodice.
• primenjuje individualizovani pristup svakom detetu u periodu adaptacije i tokom njegovog uključivanja u vršnjačku zajednicu (princip autentičnosti);
• podržava učenje deteta kroz njegovu sopstvenu aktivnost, inicijativu i kreativno izražavanje, što se tokom adaptacije ostvaruje uz podršku roditelja (princip angažovanosti)
• uzima u obzir perspektivu dece i porodice,  kada tokom adaptacije razvija partnerstvo s roditeljima i uključuje ih u aktivnosti vaspitne grupe (princip partnerstva).

Načini realizacije programa:

Program se realizuje u svim uzrasnim grupama. Prvi korak u realizaciji programa, nakon upisa deteta u vrtić, je upoznavanje sa podacima iz zvanične dokumentacije, koju roditelji dostavljaju prilikom upisa deteta. Zatim sledi zakazivanje prvih roditeljskih sastanaka, koji se realizuju tokom juna. Roditelji se upoznaju sa vaspitačima, prostorom u kome deca borave, informišu o značaju adaptacije za razvoj deteta (informator o adaptaciji), upoznaju sa osnovnim pravilima adaptacije. Vaspitači se upoznaju sa bitnim informacijama o detetu i funkcionisanju porodice. U ovom periodu priprema se i okvirni plan adaptacije.

Na početku radne godine organizuje se zajednički boravak dece i roditelja u vrtiću. Roditelji se u ovom periodu, po potrebi uključuju u dnevne rutine, igre, zajedničke aktivnosti. Na taj način se i osnažuju. Sve navedeno predstavlja dobar temelj za razvoj saradničkih odnosa koji će biti zasnovani na poverenju.

Program se organizuje za svako dete koje prvi put polazi u vrtić i odvaja se od porodice, a traje onoliko koliko je detetu potrebno da prihvati promenu i počne da se oseća sigurno i prihvaćeno u novoj sredini. Vreme boravka u vrtiću se prilagođava konkretnom detetu i vaspitnoj grupi i postepeno se produžava.

Efekti primene programa  – osnaženi roditelji, koji aktivno učestvuju u procesu adaptacije, brže razvijaju poverenje u ustanovu. Izbegnute su ili smanjene negativne posledice po psihofizički razvoj deteta.

Evaluacija programa – vrši se primenom upitnika za roditelje, analizom i diskusijom na sastancima stručnog aktiva vaspitača i medicinskih sestara vaspitača, pripremom izveštaja o realizovanoj adaptaciji na nivou vaspitnih grupa kao i na nivou ustanove.

Realizatori – program realizuju medicinske sestre vaspitači i vaspitači u svim grupama,  za svako dete koje se,  sa polaskom u jaslice ili vrtić,  prvi put odvaja od svoje porodice, uz podršku saradnika – medicinske sestre za rad na preventivnoj zdravstvenoj zaštiti i stručnog saradnika – psihologa.